Збогом, Шоле, легенде никад не умиру

Имао је 11 година кад је шетајући са другарима поред стадиона у Хумској пожелео да буде део Партизана, а овом клубу и том стадиону се увек враћао. Где год да је био, шта год да је радио, увек је знао и истицао да је веза са црно-белима нешто посебно, неописиво и незамењиво.

Био је идол многима, узор уз који су стасавали голмани, не само у Југославији, већ и широм света. Једини чувар мреже који је у оно време могао да се пореди са непоновљивим Лавом Јашином. Члан Тима света који је увек био свестан домета које је достигао, али никад жељан да их потенцира.

Миран, тих повучен, скроман и вредан.

Голман чије је тренинге посматрало више људи него званичне утакмице појединих клубова. Спортиста који је био пример и о чијој су се посвећености раду снимале телевизијске емисије.

Легенда чије су бравуре на голу против Манчестер јунајтеда те 1966. године запамтили сви навијачи клуба са “Олд трафорда”. Неко коме су присталице клубова за које је наступао дивиле, а тренери и саиграчи обожавали. Тренер голмана без којег репрезентативци Сједињених Америчких Држава нису желели да напусте аеродром у Хонг Конгу и због којег су власти морале да мењају прописе да би избегли међународни скандал.

Најбољи голман у историји Партизана, Србије, Југославије, Балкана…

Особа чија је љубав према Партизану била заразна, који је увек и свуда знао да носи бреме навијача црно-белих, а никада о свом клубу није рекао ниједну ружну реч.

Џентлмен, господин, див, људина и прави Партизановац. Један и једини Милутин Шошкић, а за нас у Хумској наш Шоле.

Не брини се, никада те нећемо заборавити, јер легенде никад не умиру.

Нека ти је вечна слава и хвала.