Трофеј је био наш, само је требало да га сачувамо

Увек је чудан тај 11. мај. Пуних пет и по деценија и још 12 месеци приде је тако. Јер, није то баш дан за радовање, будући да пораз у финалу Купа европских шампиона од Реал Мадрида из 1966. године (1:2) и даље изазива нелагоду, али далеко од тога да је ово тужан дан.
Били смо тих дана тим о којем је брујала Европа, екипа која се никога није плашила и скуп врхунских фудбалера који су могли да победе сваког противника. Били смо Партизан какав је замишљен да буде оног 4. октобра 1945. кад је основан.
Јак, моћан, компактан и леп за гледање.
Осетили су то на својој кожи фудбалери Нанта, Вердера, Спарте из Прага и Манчестер јунајтеда, које смо редом избацивали до тог 11. маја и финала против великог Реала. Финала у ком смо, не кажемо то само ми, већ свако ко се барем мало разуме у фудбал, били бољи тим који је заслужио да пехар намењен најбољој екипи у Европи из Брисела понесе у Београд.
Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер… То је тих 11 играча који су се испрсили испред петоструког шампиона Европе. Састав који сваки навијач Партизана зна напамет, а који је са клупе предводио Абдулах Гегић. Имена која су писала најблиставије странице историје нашег клуба и на које смо поносни.
Поносни због онога шта су урадили, али и због онога што нису урадили, а могли су. Позната је то прича, али зашто је не поновити, кад она описује суштину васпитања и фудбалске филозофије Партизана.
Имали смо 1:0, били бољи тим на терену, а онда је Велибор Васовић стрелац тог поготка показао господство. Није желео да фаулирао Амара Амансија у тренуцима кад би већина других дефанзиваца то урадила и Реал је стигао до изједначења, а нешто касније и потпуног преокрета.
– На шта вам ја личим? Да се брукам пред целом Европом? Ја сам џентлмен, а не грубијан да бих правио сељачке фаулове– објаснио је касније Васовић.
Е, зато овај данашњи дан није сећање на пораз у великом финалу од још већег Реал Мадрида, већ успомена на златну генерацију црно-белих која је фудбалским умећем и достојанственим понашањем показала сву своју величину.
А мало је тимова који то могу у тако важним тренуцима и због тога сви ми знамо да се за друге навија, а Партизан воли.

ПУТ ДО ФИНАЛА
Шеснаестина финала
Партизан – Нант 2:0 (Београд, 22.9.1965)
Нант – Партизан 2:2 (Нант, 13.10.1965)
Осмина финала
Партизан – Вердер 3:0 (Београд, 9.11.1965)
Вердер – Партизан 1:0 (Бремен, 17.11.1965)
Четвртфинале
Спарта Праг – Партизан 4:1 (Праг, 2.3.1966)
Партизан – Спарта Праг 5:0 (Београд, 9.3.1966)
Полуфинале
Партизан – Манчестер јунајтед 2:0 (Београд, 13.4.1966)
Манчестер јунајтед – Партизан 1:0 (Манчестер, 20.4.1966)
Финале
Партизан – Реал Мадрид 1:2 (Брисел, 11.5.1966)
Стадион: Хејсел
Гледалаца: 46.575.
Стрелци: 1:0 Васовић у 54, 1:1 Амансио у 70, 1:2 Серена у 75. минуту.
ПАРТИЗАН: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић, Пирмајер. Тренер: АбдулахГегић.
РЕАЛ МАДРИД: Араквистан, Паћин, Санчиз, Пири, Де Филипе, Зоко, Серена, Амансио, Гросо, Веласкез, Хенто. Тренер: Мигел Муњоз.