Само су „Партизанове бебе“ могле да зауставе Базбијев тим снова

Манчестер јунајтед је велики клуб. Енглески, европски и светски фудбалски гигант у чију смо се снагу, величину и импресивну традицију уверили и пре две године кад је наш Партизан одмерио снаге у оквиру Лиге Европе. Три пута су „црвени ђаволи“ били шампиони Европе, у чак 20 наврата били најбољи тим у најјачој лиги на Острву, али, чини се никада нису били толико јаки и доминантни као у сезони 1965/66, под вођством легендарног Мата Безбија.
Предвиђала им се лака шетња до титуле најбоље екипе на Старом континенту, јер се мислило се да не постоји тим који им може стати на пут. Покушали су то Хелсинки, берлински Ворвертс и лисабонска Бенфика, али нису били ни близу тријумфа. Шта више, мрежа екипе са „Олд Трафорда“ се у тих шест мечева затресла свега шест пута, док су поменути клубови укупно 22 пута вадили лопту из свог гола. Чинило се да против тог Манчестера није могло да се игра.
Е, а онда су те чувене „Базбијеве бебе“ морале да дођу на стадиона „ЈНА“. Били су уверени, препуни себе, сигурно да је Хумска улица само успутна станица до бриселског финала, али су на веома болан начин упознали екипу која је носила идентичан надимак као и они. Биле су то „Партизанове бебе“ предвођене тренером Абдулахом Гегићем. Тим који се ни пред ким не повлачи, који никад не одустаје и за којег ништа није било немогуће.
Уф, каква је то чудесна ноћ била тог 13. априла 1966. године.
Енглези су, као и током целе те сезоне, препотентно и надмено изашли на терен, са величинама попут Џорџа Беста, Бобија Чарлтона, Нобија Стајлса, Џона Конолија и Дениса Лоуа у тиму, ауторитативно заузели став да им нико не може ништа. Али, уместо окованих ногу ривала и играча импресионираних опонентима, сусрели су се са мајсторима који су знали како да их, након мало заслужене среће у првом полувремену, у наставку меча сатерају у ћошак, загосподаре тереном, притискају и присиљавају на повлачење.
Била је то доминација готово налик оној месец дана раније, кад је на истом месту прашка Спарта примила пет комада у реваншу четвртфинала овог такмичења. Предност је својим шестим голом у Купу европских шампиона те сезоне донео Мустафа Хасанагић након стотињак секунди игре у другом полувремену, а наредни гол је био дело маестралног Радослава Бечејца за коначних, и многе изненађујућих 2:0.
За просечног фудбалског навијача из оног времена био је то убедљив резултат момака у белим дресовима против фаворизованих гостију из Манчестера, али за сваког ко је те вечери био на стадиону у Хумској било је јасно да је резултат – премали. Требало је, објективно говорећи, да буде и дупло већи, јер су играчи Партизана ношени подршком са трибина играли као у трансу. Стварали су шансе као да играју против нижеразредне екипе, а не славног Манчестера чији су играчи у то време чинили окосницу националног тима Енглеске која је баш те 1966. године освојила једину титулу светског шампиона.
Минимална победа од 1:0 у реваншу на „Олд Трафорду“ није била довољна играчима Манчестера да оправдају улогу апсолутног фаворита и пласирају се у финале КЕШ, али су зато две године касније без већих потешкоћа стигли до прве, од три до сада освојене титуле шампиона Европе.

ПАРТИЗАН – МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД 2:0 (0:0)

Стадион: ЈНА. Гледалаца: 40.000. Судија: Курт Ченшер (СР Немачка). Стрелци: 1:0 Хасанагић у 46, 2:0 Бечејац у 58. минуту.
ПАРТИЗАН: Шошкић, Јусуфи, Рашовић, Михајловић, Васовић, Бајић, Бечејац, Миладиновић, Хасанагић, Ковачевић, Пирмајер. Тренер: Абдулах Гегић.
МАНЧЕСТЕР ЈУНАЈТЕД: Грег, Фолкс, Бренан, Дан, Криренд, Стајлс, Б. Чарлтон, Лоу, Херд, Конели, Бест. Тренер: Мат Базби.