Само један је Партизан – Момчило Моца Вукотић!

Пуно је великих имена облачило дрес клуба из Хумске. Било је трофејнијих играча, оних са већим бројем наступа у дресу репрезентације. Правили су неки веће трансфере, вероватно је било бољих… али, никога генерације навијача Партизана нису волеле више него Моцу.
Момчило Вукотић (рођен у Београду, 2. јуна 1950. године) рекордер је по броју наступа у црно-белом дресу, од јесени 1969. до лета 1984. године, одиграо је 791 утакмицу и постигао 339 голова.
Отац, велики партизановац, довео га је на први тренинг као дванестогодишњака. Одмах се видело колико је талентован, па су учитељи најмлађих фудбалера у то време, Белин и Лазаревић, рекли оцу да “мали има дара” и да настави да долази.
На неком школском турниру тај дар су приметили и људи из Црвене звезде.
“Рекао сам да већ тренирам у Партизану и да сам партизановац. Поносан, испричао сам то оцу. А он ми је одоговорио да, ако одем у Звезду, не долазим кући. Јасно, нисам ни размишљао о томе. И постојао је још један очев услов, нема фудбала без добрих оцена.”
У то време, и тренери су проверавали ђачке књижице, они са слабим оценама нису могли да тренирају. Вукотић такав проблем није имао.
“После основне школе и гимназије, студирао сам на Вишој економској школи. ДИплому сам стекао на Вишој тренерској.”
А на терену је био једнако добар, ако не и бољи, и дипломирао је много раније, са 18 година.
“Било је то необично, ушао сам у први тим у којем су била седморица играча из генерације која је одиграла финале Купа шампиона. Био сам потпуно одушевљен, само годину дана раније сам бежао са часова да бих могао да их гледам, а онда сам заиграо са њима.”
Вукотићево играчко доба у Партизану поклопило се са сушом и мањком успеха. Све до његове осме сезоне у првом тиму.
“Имали смо неке сјајне генерације али никако да будемо први. Онда је дошла 1976. година. Памтићу је по утакмици са Хајдуком. Изгубили смо на Стадиону ЈНА са чак 6:1. Претходно нас је и Звезда победила са 4:1. То нисам видео нигде на свету, ми смо доживели катастрофу, а стадион је певао тако да се орило. Седимо скрушено у свлачионици и не верујемо својим ушима, атмосфера као пред утакмицу, а не после тешког пораза. То нам је и дало снагу, па смо на крају ипак славили титулу.”
Две године касније освојена је још једна, убедљиво, са рекордна 54 бода. У дуелима са највећим ривалима освојено је 11 од 12 могућих бодова, само је Хајдук успео да ‘украде’и бод.
“За мене је та титула била значајна и због тога што сам се опраштао од мог Партизана…”
На кратко, показаће се.
После титуле освојене 1978. године Вукотић одлази у француски Бордо. Тамо се снашао добро, би одруги стрелац екипе али је пажљиво пратио вести из Београда. Његови ‘црно-бели’ играли су лоше, једва изборили опстанак.
“Позвао ме је Зоран Миладиновић и рекао да се вратим. Када сам отишао, били смо прваци, а наредне сезоне Партизан је једва опстао. Вратио сам се, истина је и да сам због Партизана занемарио каријеру, али не кајем се, и данас бих у тој ситуацији исто поступио,” прича четрдесет година касније Вукотић.
А како се и не би вратио, када је као клинац био и талентовани играч и одани навијач.
“Тада је то било нормално, јер, отац ме је водио и на бокс, тамо код јужне трибине, уживао сам одлазећи у Дом гарде, где су играли ватерполисти предвођени Јанковићем, Сандићем, Перишићем, а гледао сам и хокеј на леду, тада је играо чувени Канађанин О`Нил, сећам се и браће Ладоцки. Уђе то у крв и она постане црно-бела.”
Вратио се Моца, а ускоро се на трон вратио и Партизан. У сезони 1982/83, екипа је са Милошем Милутиновићем на клупи играла добро, а главни ривал био је загребачки Динамо. Партизан је у јесењем делу славио на Максимиру – 2:1, а кажу да нико и никада није тако надиграо Зајеца као Вукотић, његов гол после дриблинга био је победоносни. Јубиларни, стоти првенствени који је постигао, довољно леп да му Душко Радовић посвети стихове.
“Моца игра и главом и телом,
нема равног овом нашем дечку.
Лупи лопту оним умним челом
и смести је где треба – под пречку.”

На пролеће је Динамо дошао у Београд, због слета и прославе рођендана тадашњег председника Тита није могло да се игра у Хумској. На стадиону комшија у улици Љутице Богдана, пред сто хиљада гледалаца Динамо је водио са 2:0, али се Партизан вратио, стигао до 2:2 и освојио титулу, девету клупску, Моцину трећу.
Постигао је Вукотић стотине голова, неке веома важне и лепе, постигао је и најбржи гол у историји репрезентације Југославије, у 20. секунди утакмице са Велсом. Најдражи су му, каже, они у утакмицама са Звездом. А дао их је шест.
На терену је био ‘газда’, видео све, лопте су му биле ‘меке’, сви ударци, и они најјачи, са пуно ефеа, а његов дриблинг је био посебан. Ван терена ћутљив и скроман, описивали су га као ‘антизвезду’ и можда су га баш због тога поштовали и они који нису навијали за Партизан. Они ‘црно-бели’ су га обожавали.
Из копачки је изашао 1984. године и постао технички директор. Партизан је освојио две титуле, али је Моцу привлачио терен и други посао, желео је да буде тренер. Сео је на клупу 1988, а следећег пролећа у Хумској се славио пехар Купа Југославије. Освојен је после невероватне 32 године чекања, а у финалу је Моцина екипа победила веома убедљиво.
“Поносан сам на тај трофеј, не само због тога што смо га донели у клуб после толико година, већ и због тога што смо у четвртфиналу победили вечитог ривала, а у финалу одиграли једну од најбољих утакмица икада у завршници Купа и победили, у то време, изузетно квалитетан тим Вележа са 6:1.”
НИје се дуго задржао на клупи свог вољеног клуба, две деценије је радио као тренер у Грчкој, Турској, Румунији и на Кипру. Био је и селектор репрезентације те острвске државе.
Када се уморио од тренерског посла, вратио се у Хумску и до пензије био директор омладинске школе Партизана.
“Мислим да сам тако заокружио моју црно-белу причу.”
Момчило Вукотић – Моца, једна од највећих и најлепших прича о Партизану.