Први Кемпес из Хумске

 

Покретачу овог блога, као и његовим пријатељима који су се нешто касније прикључили и равноправно учествују у стварању свих ових садржаја, посебно задовољство представља када нам се обрати неко ко је потврђен у новинарској професији, са жељом да обогати овај блог својим сликама, подацима или текстом. Ово је један од таквих случајева. Познати београдски и српски новинар, Бранко Росић, уступио нам је своју сјајну и несвакидашњу причу о бившем голману омладинске екипе Партизана, Здравку Ђекићу Кемпесу. Уживајте!

---

Први Кемпес из Хумске

Аутор: Бранко Росић
Фотографије: Ђорђе Којадиновић

О Партизановој школи фудбала (Белин-Лазаревић-Надовеза) се често пише у суперлативима, као о другој најбољој академији за фудбалске таленте у Европи. Међутим, ова прича има и своје неславно и нимало гламурозно наличје. Више стотина дечака, чак огромна већина оних који прођу кроз Блатушу и Телеоптик, никада не засијају на великој фудбалској позорници. Живот их често води у најневероватнијим могућим правцима. Новинар Недељника Бранко Росић је разговарао са некада суперталентованим, а данас потпуно заборављеним голманом Здравком Ђекићем, који је прошао све јуниорске селекције нашег клуба и репрезентације Југославије. Ђекић је на београдским теренима био познат као Кемпес, пре него што је Звонко Михајловски у неком преносу тим надимком частио нашег центарфора Милана Ђурђевића.

– У улици Војводе Степе на Вождовцу играо сам мали фудбал, на турнирима за клинце. Са стране је увек стајало пар старијих кибицера – то су они фудбалски фанатици што знају ко је колико, како и где играо. Прозваше ме Кемпес, због дуге косе, тамније пути и дрчности на терену.

Логично је било да као навијач Партизана одем код Флоријана Матекала, оца “Партизанових беба”. Прошао сам пробу и он ме је уврстио међу одабраних 30 клинаца у генерацији. После пар тренинга провалио сам да нико неће да стане на гол. Пре почетка једног тренинга станем ја међу стативе и Матекало примети да сам добар. Приближава се првенство и постајем стандардан голман у младој екипи Партизана.

Здравко Ђекић, први с лева у горњем реду, као “петлић” Партизана

Ишли смо на турнир у Футог, тамо сам проглашен за најбољег голмана, пар нас из Партизана одскаче и зову нас у репрезентацију. Прво у (републичку) репрезентацију Србије, па код Стевана Вилотића у омладинску репрезентацију Југославије. Почињем да сањам како излазим на Стадион ЈНА. Дајем све на то, зато и тренинг два пута дневно није проблем. У време када сам био млађи омладинац, на један од тренинга долази неки режисер и бира мене да снимим спот за рекламу за Комбинат Спорт, са тадашњим голманом Ранком Стојићем. Снимио сам у животу 52 рекламе, а све је почело том рекламом за Комбинат Спорт.

Освајамо турнире, улећем у репрезентацију у категорији млађи омладинци. Били су ту Југовић, Лукић, све делује идеално, а онда ужас – ломим ногу против селекције Босне и Херцеговине, на неком турниру у Братунцу. У последњем минуту центарфор Сарајева уклизава и повређује ме. Бежанијска коса, болница, нису ми добро наместили ногу из прве, па је опет ломе и намештају. Било је питање да ли ћу се вратити. Доста сам ту изгубио, али залуђеност је помогла и враћам се у игру, иако су многи тврдили да сам отписан. Одлазимо у Штутгарт на турнир и прогласе ме тамо за најбољег голмана. Одиграо сам сезону за омладинце Партизана и Фахрудин Јусуфи ме прикључује првом тиму. Води ме на прве сениорске припреме на Тару. Ту се упознајем са „немачком школом“. Тада су првом тиму голмани били Омеровић и Белојевић. Када се Омеровић повредио и паузирао шест месеци, Јусуфи ме ставља на клупу. Значило ми је да ме таква легенда и човек из Бундеслиге позове. Сан који сам имао са осам година, почиње да постаје реалност. Сећам се да је била шеснаестина Купа Југославије, а ја сам по први пут седео на клупи првог тима Партизана.

Упознајем професионални живот фудбалера. До тада сам био заштићен од родитеља – као плишани меда који стоји у соби и сви воде рачуна о њему. И тај плишани меда почиње да се суочава са проблематичним професионализмом. Фудбал, естрада, манекенство дођу му на исто. Све је то стејџ, позорница.. . Као београдско дете са Вождовца ођеданпут се налазим у шоу бизнису. Схватам да је и професионални фудбал шоу бизнис као и манекенство.

Одлучили су да идем на позајмицу, како бих стекао искуство. Сложио сам се јер су ми требале утакмице. Али, установим да хоће да ме увале буџашто Младости из Петриње. Гледам како се грле и љубе људи из управе оба клуба. Као да су добили 4 тоне Гавриловић производа из Петриње за Партизанов ресторан и своје замрзиваче и фрижидере. Разочарао сам се. Схватио сам да немају стварно поштовање према мени. Код њих сам од осме године, прошао све селекције, освајао пехаре са јуниорима и омладинцима и да ме тако дају за паштете. Нисам хтео да идем у Петрињу.

Почињем одвојено да тренирам са Петром Боротом који је бранио за Челси, вратио се и отворио галерију у Београду. Скупљао сам му лопте још када сам био петлић, и био ми је идол. Тренирали смо шест месеци и целу траву помоћног терена сам „појео“. Опет рад са човеком који је доста времена провео на Западу. Приметиш другачији однос, као и код Јусуфија. На Боротину препоруку, као и на препоруку Голца, одлазим у Челси на пробу. Заправо, Петар Борота је назвао Челси, а Голац је написао препоруку за мене.

И стижем у Лондон. Становао сам у Глостер Роуду на Саут Кенсингтону, и ту почиње моја верзија „Алисе у земљи чуда“. Ја, који сам био залуђен за фудбал, снимао рекламе, и одрастао уз рокенрол, почињем да живим у граду који има најбоље од свега тога. Ако желиш да уживаш и да зачиниш свој живот уметношчу, фудбалом, музиком, онда је Лондон место за тебе. Упознајем културу на Острву и почињем да тренирам са Челсијевом екипом испод 21 године. Упознајем тада велике звезде Челсија: Гордона Ђурија, репрезентативца Шкотске, Дејвида Бесанта, голманску резерву Питеру Шилтону у енглеској репрезентацији, Керија Диксона. Онда Денис Вајс прелази из Вимблдона у Челси. Денис је био права дилеја, луд, одличан играч, на терену је имао мозга, а ван терена баш и није. Знао је да са екипом ољушти цео паб од пива. Није био кавгаџија већ добар момак, али у изласцима у град с њим настајало је лудило.

Пар пута смо тренирали заједно. Дође на тренинг с првим тимом пар нас испод 21 године. Велика разлика је тамо и овде. Част изузецима, било је коректних момака као што су Бајро Жупић, Милојевић, Гордан Петрић, Вермезовић, Бајовић… У Енглеској те прихвате одмах. Код нас је увек затегнуто. Код нас кад дође нови играч одмах је нека тензија и у свлачионици.

Из Челсија су ме послали на каљење у Фулам. Ту сам бранио неколико утакмица за први тим против Оксфорда, Вотфорда, била је то стара Трећа лига. Сплетом околности упознао сам Пола Гаскојна у пабу у Сохоу. Били су ту Денис Вајс, Тони Дориго, Џон Фашану. Газа је играо за Тотенхем и после Џорџа Беста је био најјачи британски фудбалер. Врхунска техника и визија игре. Није био класичан енглески играч. С друге стране нисам видео откаченијег типа у изласку. Где год да уђе ту наступи лудница. Плази се, прође поред тебе и угризе те за уво, девојке падају у несвест. Питао ме је одакле сам и наручио литре свега. Декадентно је излазити с њима. Јетру сам оштетио. Гаскојн од музике воли све што пржи од Тој долса, Моторхеда, Систерс оф Мерси… Нисам веровао да ћу га упознати. Украо је срце Енглезима и постао легенда за сва времена.

Денис Вајс је волео другачију музику од Газе, слушао је Спандау Баллеи, Ултравоџ. Возио сам се једном приликом колима са њим. Ценили су нас Југовиће као техничаре, али су провалили да не трчимо. Да не играмо пуно без лопте. Да нисмо чврсти, да волимо превише да га роламо, па су нас на физику и трчање добијали.

Имао сам срећу да ме по Лондону изведе и Петар Борота. С њима сам отишао у пар много јаких ноћних клубова. Одрастао сам уз британски алтернативни рокенрол па ме је Борота провалио и одвео ме на места где се слуша таква врста музике. Одвео ме у клуб Кит Кат испод Трафалгар сквера где сам оставио душу. Борота је готивио неки џез што је било интересантно. Волео је џез а и стари рок типа Клептона, Дире Страитс.

Он је играо је екстремне лондонске дербије против Милвола и Вест Хема где сви шопови у околини буду затворени, а полиција патролира на коњима. Навијачи из радничке калсе, незадовољни, пљују Маргарет Тачер…

Причао ми је о утакмици против Милвола. Пратио је утакмицу и осетио ођеданпут нешто топло на нози. Погледа, а оно пола штуцне крваво. Погодили су га јабуком са жилетима. Док сам био у Фуламу тренирао сам са три лика који су дошли на позајмицу из Вест Хема. Одрасли су у Ист Енду. Био је то тада крај радничке класе, хулигана и Ои панка… Пошто сам тамније пути у једном тренутку су ме прозвали „Паки“, као да сам Пакистанац. Упознао сам Кокни Риџектс, Ои панк легенде , упознао сам Сугса из Меднеса. Лудило, до јуче сам носио њихове плоче испод мишке, а сада их упознајем по пабовима и фестивалима…

У Лондону сам схватио да сам био размажено дете, презаштићен од стране родитеља. Схватио сам да сам наиван за тај шоу бизнис свет где царују змије и хијене. Схватио сам да нисам довољно јак да пливам с тим људима. У Лондону је мој проблем био тај што нисам добио радну дозволу. Да би добио радну дозволу морао си да имаш одређен број утакмица за репрезентацију Југославије. За мене то није важило јер сам дошао у омладински тим Челсија. Али био сам жртва свађе два менаџера. Полудео сам када сам се вратио у Београд. Само сам размишљао о томе како да опет одем у Лондон.

Сећам се да сам по повратку у Београд пропушио, почео сам озбиљније и да пијем… Срце ме боли што нисам остао у Лондону, запустио сам све. И факултет и фудбал. А онда одем на утакмицу омладинаца ОФК Београда и Партизана и сретнем Илију Петковића. Чуо је где сам био и шта сам радио. Сећао ме се из подмлатка Партизана. Питао ме је шта се дешава. Рекао ми је да ужасно изгледам, да сам се угојио, да морам да почнем да тренирам, да има времена за мене… У принципу то је био разлог зашто сам приступио ОФК Београду. Илија Петковић је постао први тренер ОФК-а и ја крећем да тренирам са њима. Одлична генерација је тада била у ОФК: Терза, Мирковић, Лончар, Крчмаревић, Шпољарић, Ђурђевић…

То је 1991. Преко ноћи долази ђаво. Преовладао је примитиван менталитет Балканаца. Креће рат. Потичем из мешовитиг брака. Мама је католкиња, тата је православац. Славили су оба Божића, Био сам дете бивше државе. Сећам се кад је кренуо рат и кад је кренула војна полиција да нас јури да је мој покојни отац, који је градио ову земљу и борио се у ИИ светском рату , изашао на врата и дочекао војну полицију речима „Мој син никада неће бити део братоубилаког рата.“ Отерао их је.

Крећу припреме на Авали у одмаралишту Радојка Лакић. Требале су да трају две недеље али, ођеданпут ратно стање, земља се распада као и фудбалска лига. Чека се шта ће бити и прави се скраћена лига Црне Горе и Србије. То си биле најдуже припреме у историји нашег фудбала. Никако да се заврше. Нисам веровао шта се дешава око мене. Тотално безакоње. Схватио сам да смо се спустили на најгоре гране примитивизма.

Никад нећу заборавити кад сам примио плату од ОФК-а. Имам чекове, идем у Сремску улицу, у банку да их уновчим. Првог дана нисам стигао јер сам имао предавање на факултету. Сутрадан кад сам дошао у банку, жена која је радила на шалтеру погледа чек, па мене и сложи фацу као кокер шпанијел. Каже ми да тај чек више не вреди ништа. И дан данас када причам ту причу људима доле у Јужној Африци они мисле да сам је измислио. Нису свесни да је то нама била реалност. Владао је криминал свуда. На улици баш као и у политици.

Десило ми се у да Кнез Михаиловој видим једног касног поподнева како два клинца у оним клизавим тренеркама малтретиртају нашег легендарног глумца Бату Стојковића. Два клинца га вуку за нос. Замисли у Карнаби стриту у Лондону како два клинца вуку за нос Мајкла Кејна. Замало да ме нису избушила та два клинца кад сам питао о чему се ту ради. Озбиљно сам се запитао за своју будућност у Београду. Испред Битеф театра, у ноћном изласку, неки тип је вадио пиштољ на мене. Убрзо је провалио да нисам тај којег тражи. И у клубу Архаик је хтео да ме избуши неки лик, али сам имао срећу да је у близини био Јуса Булић, а ја сам играо мали фудбал за екипу његовог сина. Да није он био тамо ја данас не бих разговарао са тобом. Плата ми је била једна марка. Није било бензина. Сећам се да смо центарфор Зоран Машић и ја једном приком дошли на тренинг на Карабурму на бициклима па нас је сликао Спорт.

Скраћена лига у фудбалу, а мафијаши царују баш као и у друштву. Афере, скандали, ваде се пиштољи, тотални хаос… Било нас је троје голмана: Каравајев, Коцејић и ја. На крају сам се и у ОФК Београду разочарао у неискреност људи у које сам веровао. Био сам јако млад и нисам имао утакмице. Отишао сам из ОФК-а у Тимок из Зајечара на 6 месеци. Уведем их у Другу лигу. Бранио сам феноменално и многи клубови су се интересовали за мене. ОФК је обећао да ћу бити први голман. Петковић ми обећава да ћу дебитовати. Враћам се у ОФК. Али, ван прелазног рока, ОФК се договара са Партизаном иза мојих леђа и доводе Николу Дамјанца. И наравно, он постаје први голман. Био сам на клупи и поново нисам добио шансу.

Био сам београдско дете. Нисам био као они, нисам ушао у ту кутију где је била већина. Другачије сам одрастао, бавио сам се другим стварима, облачло сам се другачије, слушао сам другачију музику. Већ у шеснаестој години су ме другачије гледали, и остали фудбалери су ме често прозивали.

Долазио сам на тренинге, носио модс сакое, другачију фризуру, Др Мартенс чизме, Харингтон јакну… А они у турским јашама, клизавим тренеркама, колеџицама. Нисам имао ништа против таквог облачења, али они мене нису разумели и прихватали. Једине особе које су ме разумеле били су Борота, Антић, Голац. Јусуфи. А ови остали су имали питања „Зашто си се тако подшишао?“, „Какве су ти то панталоне?“, „Шта ти то значи?“ Било је и увреда.

На припремама сам слушао Боувија, Јоy Дивисон, а они Шемсу, Синана, Халида…Искрено нисам имао проблема с том музиком. Нека је слушају, али нису ме прихватали.

Сећам се да једном приликом редар није хтео да ме пусти на стадион јер је рекао да му не личим на фудбалера! На крају су послали неког из клуба да објасни да сам ја резервни голман. Та прича је завршила у новинама.

Са стране сам се бавио манекенством. Снимао сам рекламе, али и спот са певачицом Лелом Андрић, која је била омиљена међу фудбалерима. Тражили су ми многи да их упознам с њом.

Прозивали су ме због манекенства. Сећам се премијере филма „Булевар револуције“ у Сава центру. У публици Илија Петковић са женом и сином, а ја на бини, учествујем у модној ревији пре филма. Сутрадан ме Петко прозивао на тренингу „Ало, мали, чувај гузу“, „Је ли носиш шминку са собом?“

Увек сам био на зубу код њих. Био сам другачији, црна овца.

Здравко Ђекић Кемпес тренутно живи у Јужноафричкој републици. После селидбе у Јоханесбург наставио је да брани и бави се манекенством. За сениорску екипу Партизана је одиграо 8 пријатељских утакмица.

* Блог “Црно-бела носталгија” се захваљује Бранку Росићу на тексту и Ђорђу Којадиновићу на фотографијама.

Постед бy Александар Павловић