Памтите ону дивну бриселску ноћ?

Сећате се она два гола Клеа против Андерлехта за вођство од 2:0 у Бриселу, па онда како нам је срце стало после трећег поготка домаћина, који је потом поништен због офсајда, а онда и промашених пенала Младена Крстајића и Александра Давидова, али оних Суареза, Биље и Бусуфе? Памтите вероватно и оно славље кад смо схватили да смо други пут у историји ушли у Лигу шампиона и то са тимом у који нису убризгани милиони, већ се до овог успеха стигло великим јединством и огромном пожртвованошћу играча.
Е, па тај реванш меч плеј-офа квалификација за Лигу шампиона на стадиону “Констант Ванден Сток” је одигран баш на данашњи дан пре 11. година и његов учесник је, од актуелних првотимаца Партизана, био само Милан Лола Смиљанић, док је Александар Миљковић целу утакмицу преседео на клупи. Наравно, шеф стручног штаба је, уколико је то уопште потребно некога подсећати, био наш садашњи тренер Александар Станојевић, који је од те генерације направио екипу која је ушла у клупску историју.
Деловало је тада тешко изводљиво да се након београдских 2:2 против славног белгијског клуба, и то у ери док је још важило правило “гола у гостима”, у Бриселу може надокнадити тај “заостатак”. Ипак, Станојевић је “затегао екипу”, није га пореметила ни рана повреда Саше Илића у 19. минуту и остварен је успех вредан сваког дивљења и поштовања.
Могла би, са том утакмицом да се повуче паралела и пред реванш меч против Санта Кларе у Београду, који је на програму овог четвртка на стадиону у Хумској. Поново пред реванш улазимо са негативним резултатом (1:2), а на руку нам не иде ни што гол Игора Вујачића из Португала нема дуплу вредност, односно за сигуран пролаз нам није довољан тријумф од једног, већ два гола разлике. Многи сумњају да је то могуће услед силних кадровских проблема у екипи, али Александар Станојевић, његови сарадници и комплетан играчки кадар верују да имају квалитет да пред нашим навијачима обезбеде групну фазу новоформираног такмичења УЕФА и тако у историју клуба уђу као прва генерација која је наступала у Лиги конференција.
Биће то прилика да 11. пут од 2003. године и оног историјског првог уласка у Лигу шампиона, што је био први пут да играмо групну фазу неког европског такмичења, обезбедимо учешће у главном жребу једног од европских надметања.
Историјски гледано, од тог 27. августа 2003. године кад смо, такође као аутсајдери, након пенал лутрије на стадиону “Сејнт Џејмс парк” успели да елиминишемо Њукасл и постанемо први српски тим који је учествовао у Лиги шампиона, у два наврата смо европску утакмицу играли 26. августа, као што ће то бити случај овог четвртка, и оба пута победили.
Први пут се то десило годину дана касније, кад је екипа коју је са клупе предводио Владимир Вермезовић, након 0:0 из Румуније, голом Срђана Радоњића успела да обезбеди пролазак у наредну фазу такмичења. Међутим, систем тадашњег УЕФА купа је био такав да је након те утакмице било потребно проћи једно коло елиминација, а тек онда се пласирати у групну фазу. Та генерација је то успела у двомечу против Динама из Букурешта, потом у групи Е, где су били Егалео, Лацио, Виљарел и Мидлсбро обезбеди и пласман у шеснаестину финала овог такмичења, где је савладан Дњепар, а потом у осмини финала заустављена од ЦСКА, који је касније и освојио ово такмичење.
Други пут, 26. августа европски меч је одигран 2015. године у плеј-офу за улазак у Лигу шампиона, а ривал је био белоруски БАТЕ Борисов. Играчи тренера Зорана Милинковића су славили резултатом 2:1, али победоносни гол Ивана Шапоњића “маказицама” у последњем минуту сусрета није био довољан за пролазак даље, будући да је ривал имао предност од 1:0 из првог меча и због гола у гостима прошао даље.
Као што смо већ рекли, овога пута то правило није на снази и свака победа је драгоцена. Она од једног гола разлике обезбеђује продужетке, а двоструко већа пласман у Лигу конференција.