Ово је мој Партизан и волим га свим срцем!

Једна од одлика сваког великог клуба је да око себе окупља навијаче не само из свог града и своје земље, већ људе свих нација, вероисповести и порекла. Партизан је увек важио за такав клуб. Одувек је у себи имао магнетизам који је људе терао да се заљубе у њега и у његове црно-беле боје. И, док није чудо да Партизан и даље има много присталица у бившим југословенским републикама које се сада географски ,,наслањају” на Србију (Босна, Македонија, Црна Гора), нашу пажњу привлаче оне невероватне навијачке приче, о људима који ни фамилијарно, ни национално, ни пословно, нису везани за Београд и Србију, а ипак свим срцем воле Партизан. Таква је била прича о Славку Кодруну из словеначке Межице или о нашој Мађарици Агнес из околине Будимпеште. И док код Славка или Агнеш налазимо ипак неке рационалне разлоге зашто су се одлучили за Партизан (заједничка држава и лига, односно пријатељи навијачи Партизана), прича наше следеће саговорнице је сасвим неуобичајена. Толико, да ни сам у први мах нисам веровао да постоји неко такав – Португалка, рођена у Француској, нема никакве породичне везе са Балканом, а ватрено навија за Партизан већ скоро две деценије! Лаура Да Силва, иако скромно мисли да њена прича не заслужује посебан публицитет, љубазно је пристала на интервју за ,,Црно-белу носталгију”. Ми мислимо да заслужује, и да вреди сваког слова. Уживајте…

Црно-бела носталгија: – Пре свега, Лаура, хвала ти на спремности да нам изађеш у сусрет за овај интервју. Представи се нашим читаоцима и навијачима Партизана…

Лаура Да Силва: – Ја бих желела Вама да захвалим на занимању за моју, рекла бих, љубавну причу са Партизаном. Искрено, никад нисам мислила да је то нешто вредно неке велике пажње, јер постоје хиљаде навијача које су спремне да ураде много више како би подржали клуб. Ја сам Лаура, пола Францускиња (по мајци) а пола Португалка (по оцу). Страст према фудбалу гајим од раног детињства. Мислим да се још увек сећам комплетирања свог првог Панини албума, заједно са мојим татом. Био је то албум Светског првенства из 1994. а ја сам тада имала 11 година.

– Пре него што се дотакнемо Партизана, дозволи ми да приметим да си ти и навијач Бенфике. Да ли читава твоја фамилија навија за Бенфику, или сте подељени између више клубова?

– Добро питање! Ја сам тренутно једини ,,бенфикиста” у породици. Мој отац је жестоки навијач Спортинга, а млађи брат и сестра навијају за Порто – одрастали су током деведесетих и касније, и сведочили успону Порта и његовој националној и међународној слави. Први меч Бенфике који памтим је ,,озлоглашени” дуел Купа шампиона између Бенфике и Олимпик Марсеја, када је Вата постигао руком победоносни гол. Иако је мој отац навијач Спортинга, као имигрант у Француској поносио би се успехом било којег клуба из Португалије на међународној сцени. Причао ми је о славним шездесетим годинама Бенфике, о европским финалима и трофејима, о Еузебиу, Колуњи и осталим великанима, и моје срце је тада већ било покорено.

Тата је био прилично разочаран мојим избором, тако је и данас, па када у нашој породици дођу на ред фудбалске теме, онда редовно долази и до расправе са оцем, братом и сестром.

– Заиста је необично да девојка из Француске, а пореклом из Португалије, навија за Партизан, а да нема никакве породичне везе са Србијом или Београдом. Како је то почело у твом случају, када си се по први пут заинтересовала за наш клуб, и зашто баш Партизан?

– Као љубитељ спорта, природно је да сам чула за Партизан и његову велику историју, и у фудбалу и у кошарци. Први пут сам отворено навијала за Партизан против Порта, у септембру 2000. године. Утакмица се играла пар дана после мог рођендана, још увек се сећам колико сам била срећна због резултата од 1-1, нерешено, стрелац Ранковић. Нажалост, то није било довољно да прођемо даље, јер смо у реваншу на Анташу изгубили. Та екипа је имала велике таленте, као што су Илић, Дуљај, Ћирковић, Ивић, Илиев…и била сам импресионирана борбом коју су пружили против мојих непријатеља, Порта.

Ја сам до тада већ гајила интересовање за Србију, пошто сам подржала земљу против НАТО агресије, палећи америчке заставе и покушавала сам тада да окупим више пријатеља због подршке Србији потив неправде и ваздушних напада, санкција…

– Када си, после тог почетног занимања за Партизан, приметила да си почела редовно да пратиш Партизанове утакмице и резултате?

– Првих неколико година нисам имала редован приступ интернету, па сам резултате пратила преко специјализованих новина и часописа. Онда, када се интернет развио, почела сам да пратим редовније вести из клуба. Сада, већину утакмица гледам преко интернета, мада квалитет преноса није увек на највишем нивоу. Надам се да ћу у блиској будућности успети да се преселим у Србију, па бих онда своју подршку могла да пружам сваке недеље.

– Каква је била реакција твоје породице када су чули да навијаш за Партизан, да ли им је то изгледало превише чудно или необично?

– Већ су знали за моје занимање за фудбал и Србију, тако да им ни најмање није било необично. У сваком случају, моја породица је била веома забринута када сам кренула на прву Партизанову утакмицу, пошто су сматрали да ће то бити опасно, нарочито за жену која сама путује. Штампа у иностранству прави велики притисак око хулиганизма у Србији, нажалост.

Постоје бројне анегдоте када сам заједно са породицом ван куће, многи нам прилазе и питају ме чији дрес носим. Или на пример, кад сам с мајком седела у кафићу у јужној Француској. Носила сам дрес Партизана а конобар је био екстремно непријатан према нама. Изгледао је као странац, па сам га упитала одакле је…Албанија! Да, реакције нису увек позитивне, али ја поносно носим дресове Партизана и Србије. То је део мог ДНК.

– Који су ти омиљени играчи Партизана, а које утакмице незаборавне?

– Очигледно је да волим, пре свих, оне играче који су из Партизана дошли у Бенфику. Партизан поседује академију која негује таленте годинама и који после засијају у најпрестижнијим европским лигама. Митровић, Љајић, Јоветић, Живковић…била сам тужна кад је летос отишао Миленковић. Мислим да је он, иако сасвим млад, један од најбољих централних бекова тамо. Немам никакве сумње да ће се развити до степена да буде један од најбољих.

Од старијих имена, морам да поменем Ивицу Краља, свакако једног од најбољих голмана тог времена, као и нашу најбољу генерацију ,,Партизанових беба”.

– Партизан и Бенфика, да ли је уопште могуће поредити та два клуба?

– У својим земљама и једни и други су историјски клубови, од којих се увек очекује борба за трофеје и напредак у Европи. Нажалост, делимо чињеницу да су оба клуба у финансијским невољама. Бенфика је други клуб у Европи по висини дуга. Нисмо у могућности, ни једни ни други, да задржимо таленте, већ их јако младе продајемо како бисмо опстали. Али ја се најежим кад гледам Бенфику као и кад гледам Партизан. За мене, то су два клуба са душом и историјом.

– Успела си да упознаш неке бивше Партизанове фудбалере који сада играју за Бенфику. Каква су ти искуства из тих сусрета?

– Упознала сам Фејсу и Живковића ове године, дан после утакмице Лиге шампиона против Борусије из Дортмунда, игране у Лисабону. Пошто сам уједно и колекционар, имала сам пар дресова које је Жиле требало да ми потпише. Пошто мој српски није савршен, замолила сам пријатеља да га пита да ми се потпише баш на српском. И Жиле и Фејса су били пријатно изненађени да чују Португалку како прича српски. Жиле ми је потписао дресове а Фејса ми је чак понудио дрес који је носио на претходној утакмици. Објаснила сам му колико волим Партизан и Србију, а он је узвратио да је то први пут да тако нешто чује од странца. Направили смо неколико снимака, било је то дивно искуство. Ако Фејса ово некако прочита, желела бих да му кажем да су ми понуђени његови дресови из Партизана, и да бих волела да ми их потпише када у октобру дођем да гледам Србију!

– Знамо да си посетила Београд и Стадион Партизана. Када се десила твоја прва посета и можеш ли нам описати атмосферу

– Моја прва Партизанова утакмица, уживо одгледана, је недавно против Војводине, 10. маја 2017. Много пријатеља ми је рекло да не очекујем добру игру, да је стадион стар и ни приближно леп као стадион Бенфике…када сам изашла из аутобуса и прошетала до стадиона, био је то најлепши могући призор. Постало је све то врло емотивно за мене, осетила сам сузе. Био је то стари сан који сам управо остварла. Улаз је био слободан а стадион је био пун. Утакмица је била квалитетна, али морам да кажем да су ми очи пола утакмице биле на терену а пола на јужној трибини. Сјајна подршка ,,гробара”, тако нешто нисам искусила до тада, иако сам редовна на југу стадиона Бенфике! На крају утакмице, шоу са бакљама, то сам успела и да снимим. То је оно какав би фудбал треба да буде – од навијача, за навијаче. Мрзим стерилисани осећај модерног фудбала. Сасвим подржавам ,,Но Пyро, Но Партy”, тако да је то за мене било фантастично искуство.

Сутрадан, обишла сам трофејну салу и стадион. Особа која ми је уприличила посету била је сјајна и заиста је било веома емотивно видети и додирнути све те пехаре и клупска сећања. Направила сам доста снимака а омогућено ми је и да уђем на сам терен. Добила сам чланску карту клуба, за коју сам веома поносна да је имам. Такође, узела сам један мали бусен свете траве, који драгоцено чувам у својој ташни.

– Да ли знаш да су Партизан и Спортинг играли први меч у историји Купа шампиона?

– Да, апсолутно, далеке 1955. И мислим да смо их разбили (смех).

– Упореди нам ривалство Партизана и Звезде са ривалством Спортинга и Бенфике?

– Мржња једних према другима дефинитивно може да се пореди. Наш лисабонски дерби није увек насилан, али је у прошлости резултовао многим смртним случајевима, па чак и ове године. Спортинг је пре неколико деценија био много конкурентнији и борба за титулу се често водила између та два клуба.

Ривалство се такође појачава преласцима играча и тренера у ,,непријатељски клуб”, а медији око тога праве додатну галаму.

Српски ,,вечити дерби” је интензивнији ван стадиона, али у обе земље, дерби је сјајан шоу, како на трибинама, тако и на терену. Надам се да ћу ускоро посматрати један дерби.

– Поред Партизана, заинтересована си и за српску културу, и као што могу да приметим, успешно учиш српски језик! Јеси ли задовољна напретком по том питању?

– Хахаха, још увек не бих рекла да је успешно, али учим. Први приручник из српског језика сам купила када сам имала 17 година. Тада нисам успела да истрајем у ,,студирању” али сада сам решила да посветим томе више времена. Стекла сам и пријатеље који су увек вољни да ми помогну, охрабрују ме. Поставила сам себи циљ да за два месеца водим лаке конверзације, а да течно причам за две године. Српски је заиста леп и богат језик а ја сам се заљубила и у земљу и у народ.

– Када опет планираш да нас посетиш?

– Долазим назад у октобру, како бих се крстила по православним обичајима, у православној цркви. Изабрала сам симболичан датум – 4. октобар, и то ће бити један од највећих догађаја у мом животу. Нажалост, Партизан неће те недеље играти, али ћу осигурати да организујем журку поводм свог крштења и Партизановог рођендана.

Нажалост, мораћу да се прошетам и до стадиона ,,цигана”, да навијам за Србију против Грузије, 8. октобра. Унапред се радујем певању химне са хиљадама српске браће и сестара!

– Признајем да сам шокиран свим овим што си нам испричала о твојој посвећености Партизану. Како људи у Београду реагују на твоју причу?

– Многи су задивљени али ја не разумем и даље – зашто? Људски умови су оптерећени новцем и изгледом. Не занима ме ако немамо нов и модеран стадион, ако је ситуација у клубу лоша, или ако је већина утакмица досадна и непријатна за гледање. Ово је мој Партизан и ја га волим свим срцем.

Хтела бих да поручим људима који ће ово прочитати, а то је и главни разлог зашто сам прихватила овај интервју, да буду поносни на историју нашег клуба и на пут испред нас. Оно што смо остварили прошле сезоне, ,,дупла круна”, није ништа мање од чуда. Све смо имали уперено против нас, и потребне су нам све снаге да станемо иза клуба и подржимо га. И у лошим и у добрим моментима.

– Хвала ти, Лаура, још једном за интервју, ускоро те очекујемо у Београду!

– Хвала и теби, желим вашој екипи све најбоље у наставку рада на овом сјајном блогу. Хвала за ваше напоре и предан рад, одатле сам много научила о историји клуба, уживам гледајући старе слике, новине, улазнице…Напред Партизан!

* Осим захвалности Лаури Да Силва на интервјуу, хвала и Славку Кодруну и Бобану Живановићу на помоћи и контактима. Слике су из приватне архиве Лауре Да Силва.

** Није дозвољено преузимање текста и интервјуа без дозволе аутора.

Постед бy Александар Павловић