Од одличног играча до феноменалног тренера

Финала националног купа против Црвене звезде из 2001. године и победе од 1:0 сви се сећамо зар не? Играло се у гостима, за два дана ће бити округло две деценије од тог поготка Саше Илића левом ногом са 20 метара у леви доњи угао голмана Александра Коцића, који је био довољан за први трофеј у овом такмичењу у новом миленијуму.
Али, питање је колико би навијача на прву лопту могло да се сети ко је додао лопту Саши пре него што је капитен упутио шут
Треба ли вам помоћ?
Висок момак рођен у Зрењанину, који је у Партизан дошао 1998. године и за шест сезона проведених у Хумској постигао више од 60 голова, а данас слави 44. рођендан.Је ли довољно?
Па, наравно, ко би други него Владимир Ивић.

Какав је то би спој фудбалских зналаца и уметника у копачкама – Саша Илић и Владимир Ивић. Тандем пред којим је немоћан био везни ред енглеског Њукасла, па је Дејвид Бати у Београду направио пенал управо над данашњим слављеник, који је Вук Рашовић касније претворио у победоносни погодак за пролазак даље.
А тамо их је дочекао „онај“ Лацио.
Ко је заборавио или можда због година никад није ни знао, римски тим је у то време био претеча Реалових „галактикоса“ или „покажи прстом кога кога желиш и ја ћу ти га довести“ састава ПСЖ. Били су ту Михајловић, Бокшић, Недвед, Консеисао, Коуто, Салас, Станковић, Алмеида, Манћини… Невероватна екипа која је, сасвим очекивано, те године освојила Куп победника купова, а потом и Суперкуп Европе. Али наши црно-бели се нису обрукали. Оних 0:0 на „Олимпику“ су била главна спортска вест тих дана, да би у Хумској након почетног вођства од 1:0, меч ипак завршен 2:3 у корист италијанског тима.
Већ тада, у тој уводној години ношења црно-белог дреса Владимир Ивић је наговестио да је Партизан у њему добио вансеријског играча, који је убрзо запао за око Фенербахчеу, Валенсији и још неким европским великанима. А како и не би кад је његова игра била за уживање и просто је несхватљиво да је за национални тим одиграо само осам мечева.
Ипак, имао је током играња у нашем клубу много проблема са повредама, због којих је и пропустио добар део историјске 2003. године кад смо, као први клуб из Србије, заиграли Лигу шампиона, па је каријеру наставио у немачкој Борусији из Мехегладбаха, а касније у грчким тимовима АЕК, Арис и ПАОК.

На „Тумби“ је после остао и као тренер другог тима, да би убрзо добио прилику у сениорској екипи са којом је освојио национални куп, после чега је каријеру наставио у Макабију и Вотфорду.
Као играч је са Партизаном освојио три шампионске титуле и већ поменути национални куп, али списак трофеја са клубом за који навија цео живот није комплетиран, док на њега не дода неки као тренер. Један је од најбољих и најцењенијих стручњака из Србије, неко ко иза себе има много успеха и трофеја, а тек су му 44 године, па се надамо да ће нам се путеви поново укрстити.