Његов осмех је и даље са нама

Фудбалски свет га памти као јединог тренера у историји шпанског фудбала који је седео на клупама Реал Мадрида, Атлетика и Барселоне, навијачи у Србији као једног од најомиљенијих и најуспешнијих селектора националног тима, а ми у Партизану као непоновљиву фигуру са вечитим осмехом на лицу .

Као дечак је сањао да заигра у црно белом дресу и тај сан је живео пуних осам сезона у којима је једном освојио и шампионску титулу. Касније га је пут професионалца одвео у турски Фенербахче, шпанску Сарагосу и енглески Лутон, где је и завршио каријеру као истинска легенда клуба, да би се вратио у Хумску као тренер и у стручним штабовима Ненада Бјековића и Фахрудина Јусуфија два пута тријумфовао у националном првенству Југославије.

Партизан је волео одувек, саживео се са клубом, сматрао га је нераскидивим делом свог бића и без обзира што је одлучио да живи у Шпанији, сваки долазак у Србију морао је да укључи и посету свом клубу. Некада у Београду, некада на чувеним припремам на Тару, што му је био јако близу из његовог Ужица, где и данас постоји стадион који носи његово име.

Многи тренери Парног ваљка, али и других клубова су одрасли на његовим “нацртима” и корисним саветима, свима је био на услузи и постао је први Мистер српског фудбала.

Енергија коју је носио у себи била је огромна, знање које је поседовао непроцењиво, а љубав према Партизану неописива.

Деценијама смо заједно делили добро и зло, увек били ту једни за друге, делили лепе и оне мање сјајне тренутке, а онда је то све нестало на данашњи дан пре три године. Само су нам јавили да Радомир Антић више није са нама, са чиме се никада нећемо помирити, јер Антара ће заувек бити део црно-беле породице.