Љубљана – 11. јули 1976!

На данашњи дан, 11. јула 1976. године, фудбалери Партизана победили су у Љубљани у последњем 34. колу шампионата тадашње СФРЈ екипу Олимпије са 1:0 и освојили 7. титулу шампиона.

Сви старији навијачи Партизана са посебним задовљством и емоцијама памте ту утакмицу, на којој је голом Ненада Бјековића у последњим секундама меча, Партизан после 11 сушних година освојио титулу првака. Највећи конкурент те године Партизану је био сплитски Хајдук (Ц.звезда је отпала из трке 7 кола пре краја поразом у Сплиту), који је у још чувенијем мечу тог пролећа победио црно-беле у Београду са 6:1, а тај меч је остао упамћен као нешто што никада, ни пре ни после тога није виђено на нашим стадионима.

Наиме, иако су момци у црно-белим дресовима изгубили меч катастрофалним резултатом и довели већ освојену титулу првака у питање, цео стадион је после завршеног меча певао и славио играче Партизана као шампионе. Та сјајна утакмица урезала се у сећање сваког навијача Партизана и траје до дана данашњег, а као награда за ту верност стигла је поменута победа у Љубљани и освојено првенство.

А шта тек рећи за оно што се дешавало по повратку екипе исто поподне авионом у Београд. Аеродром Сурчин, никада ни пре ни после тога, није то доживео. Скоро 30.000 људи је, што аутобусима, што колима, а највише пешице, кренуло је ка аеродрому и слободно се може рећи, окупирало га. Полицајаца није било да спречавају било кога од навијача да окупира и аеродромску писту, па кад је слетео авион са играчима Партизана, навијачи су их директно из авиона изнели на рукама и убацили у аутобус који их је чекао и одвезао право на стадион Партизана, а многи се остали на крову аутобуса возећи се до самог стадиона. А тамо…Лудница до јутра, весеље које моја маленкост сматра да се више никад неће поновити, јер су тада биле такве околности и време, да су људи Партизан доживљавали као нешто своје најрођеније, па се тако и славило.

После 11 година туге, сунце је засијало изнад Хумске улице!