Od trenutka kad je 26. oktobra 1996. godine Saša Ilić sa brojem jedan na leđima debitovao za Partizan, pa do 23. maja 2019. godine i momenta kad je kao kapiten našeg kluba podigao pehar namenjen osvajaču nacionalnog kupa prošlo je tačno 8.244 dana.
Svaki od tih dana prožetih odricanjem, posvećenošću i profesionalizmom podjednako je značajan u kompletiranju blistave karijere, koja je samo šest godina građena izvan Humske, jer niti je on mogao bez Partizana, niti je njegov Partizan mogao bez njega.
Osvojio je 11 šampionskih titula, sedam nacionalnih kupova, odigrao 876 mečeva, što je najviše u istoriji našeg kluba, uz dva učešća u Ligi šampiona i 240 postignutih golova, čime je zaslužio da postane prvi igrač u istoriji kluba koji je dobio tu čast da njegov broj koji je nosio na dresu bude povučen iz upotrebe.
Jer broj 22 nikada više nikome u Humskoj neće stajati kao njemu, a Sale ga je u našem hramu fudbala poslednji put nosio na današnji dan pre dve godine.
Bio je to susret protiv Proletera iz Novog Sada koji su igrači tadašnjeg trener Save Miloševića golovima Danila Pantića i Rikarda Gomeša dobili rezultatom 2:0, ali među navijačima Partizana taj susret je ostao upamćen kao „oproštaj Saše Ilića“.
Nije hteo Kapiten da se organizuje utakmica samo u njegovu čast, već je skroman kakav je bio i ostao, jedva pristao da se taj susret protiv Novosađana pretvori u ono po čemu ga svi pamte.


– Nisam neko ko voli sebe da ističe u prvi plan i jedva sam čekao da prođe ta utakmica i da prestane da se priča o tome. A sada, kada sa distance od dve godine gledam kažem da je sve bilo fantastično organizovano i svaki put kad pričam o tom susretu emocije su ogromne i jake. Na sve se to nadovezalo pravo nevreme uz jaku kišu i grad, a trenutak kad sam u društvu sina Nikše obišao krug oko terena na atletskoj stazi nikad neću zaboraviti – kaže Ilić.
E, kao da taj trenutak uopšte može da se zaboravi. Oni hektolitri vode i tone leda koje su se slivale na Topčidersko brdo dok se stadionom orilo „Ja bih da igra još malo, jer je Sale samo jedan, i do njega mi je stalo, meni je vredan“.


A Ilić je teren napustio u 82. minutu i tom prilikom u betonu ostavio trag svojih kopački kao uspomenu za sva vreme i taj otisak zauzima posebno mesto u njegovom stanu.
– Odlagao sam odlazak u penziju dugo, ali sam bio svestan da će i taj trenutak jednom doći. Na ruku mi je išlo i to što tokom karijere nisam imao problema sa povredama, čemu je verovatno najzaslužnija genetika. Znate, Partizan je za mene način života, tu sam odrastao, naučio da pobeđujem i gubim, stekao prijatelje i kumove, a tokom igranja u Humskoj nastupao sam sa zaista velikim brojem igrača i ne verujem da ih ima mnogo koji će reći nešto loše o meni. Mogu da kažu da sam igrao ovako ili onako, ali zaista mislim da će većina o meni pričati pozitivno i na to sam zaista ponosan – ističe Saša i nastavlja:
– Meni upravo to druženje sa saigračima upravo najviše i nedostaje. Naše šale u mojoj sobi, gde smo se svi okupljali. Igrali karte, kovali planove za trofeje, izlaske… I iskren da budem, posle te oproštajne utakmice, i tog finala Kupa koje je bilo nekoliko dana kasnije, mislio sam da će se to nastaviti. Tek sam mesec ili dva kasnije počeo da shvatam da više ne igram i da prestaju sve one rutine koje sam imao godinama unazad. Teško sam to prihvatio, ali kao što rekoh, moralo je i to jednom da se desi.
I jeste, desilo se baš na današnji dan koji će se uvek obeležavati kao „Dan Saletovog oproštaja“, na šta nas podseća i kišovito nebo nad Beogradom baš kao i tog 19. maja 2019. godine.

Odabir pisma

Muzej FK Partizan 360°

SC Teleoptik 360°

NAJVEĆI USPESI I TROFEJI

ŠAMPION

27

PUTA

POBEDNIK KUPA

16

PUTA

VICEŠAMPION EVROPE

1966.

GODINE

SREDNJEEVROPSKI KUP

1978.

GODINE