Ивица Осим, архитекта модерног Партизана

Био је 21. мај 1992. године, Славиша Јокановић је у 76. минуту главом поставио коначних 2:2 у другој финалној утакмицу финала Купа Маршала против Црвене звезде и тако је последњи трофеј овог имена завршио у витринама у Хумској. Заслужено, будући да је у првом сусрету на стадиону „ЈНА“ резултат био 1:0 за екипу тренера Ивице Осима.
Јасно се том приликом видело да је ангажовање актуелног селектора СФР Југославије био прави потез и да најбољи стручњак у земљи са црно-белим тимом може да направи нешто велико. Освајање тог трофеја требало је да представља почетак пројекта стварања моћног Партизана који је у Европи требало да има значајну улогу, због чега је сасвим природно било да се тај успех прослави.
Окупили су се сви играчи, чланови стручног штаба и руководиоци клуба на интерном весељу, а онда је легендарни Шваба узео микрофон и окупљенима саопштио да одлази из Београда.
– Били смо затечени. Нико није веровао шта је чуо. Знали смо да је у земљи почео рат, као и да је њему породица остала у Сарајеву, али као млади спортисти мислили смо да ће се све то решити. Касније сам чуо да је он тако нешто наговестио руководству клуба неколико дана раније, а ми играчи смо били у шоку. Још памтим тај тренутак кад се опростио од нас. Многи су уверени и да је чак плакао – присећа се тих тренутака Слађан Шћеповић који је у то време био један од искуснијих у тиму Партизана, и наставља:
– Знам да су га убеђивали да остане, обећавали су му да ће послати авион по његову породицу, али он није желео да промени своје мишљење. Ма, кад Осим нешто каже ту онда нема повратка. Његова реч је увек имала тежину.
И не само да његове речи имају тежину, већ и оне тешке које изговори имају сврху и делотворност.
– Нисмо нас двојица много сарађивали, будући да је он у клубу био само годину дана и то баш у време кад сам био на одслужењу војног рока, али смо имали сјајан однос и од њега сам много научио. Сећам се једном приликом да је изјавио како играчи треба да имају храброст као Гордан Петрић, али да је имам само до 30 метара од противничког гола, а онда је изгубим. Многи су у то време причали какао ме је он тада увредио, а заправо био је у праву 100 одсто – каже Петрић.
Златни Чилеанац открива и то да је Шваба имао битну улогу у његовој тренерској каријери.
– Кад сам одлучио да се бавим овим послом посетио сам 10 врхунских европских стручњака попут Жозеа Муриња, Карла Анћелотија, Радомира Антића, а у тој групи је био и Шваба. Чули смо се телефоном, договорили да се видимо и отишао сам код њега у Сарајево. Његови савети много су ми помогли и заиста ценим све оно што је урадио за мене. Као млад играч врло јасно сам видео да после сваког његовог тренинга постајем бољи играч – каже Петрић и истиче једна детаљ из заједничког рада:
– У време Осимове ере сваке среде смо играли пријатељске утакмице, углавном против нижелигаша и он је веома често имао обичај да од нас захтева да добар део утакмице играмо са играчем мање и дозвољена су била само два додира. Уколико их неко направи више, био је дужан да преда лопту противнику.
Тих и таквих метода тренинга било је много и на припрема у Лепенском Виру, где је Партизан деведесетих година прошлог века редовно боравио.
– Те последње године Осим је на припреме у Лепенски Вир повео Алберта Нађа, Саву Милошевића, Драгана Ћирића… Умео је да препозна квалитет у њима, који су они касније код Љубише Тумбаковића успели и да потврде. Ма, само да је остао мало дуже сигуран сам да би од Партизана направио чудо – истиче Шћеповић.
Али, на жалост није.
Одлучио је Ивица да после само годину дана рада прекине започети посао, али свих ових 29 година након тога увек је истицао да је време проведено у Хумској једно од најбољих у његовој каријери, и увек је са поносом наглашавао да је нераскидиви део Партизана. А и ми, ево, готово три деценије са посебном гордошћу говоримо о Шваби као о битној страници историје нашег клуба. И од тада, па до данашњих дана, 6. мај је у црно-белој породици имао посебну тежину, јер Швабин рођендан се увек обележавао са посебном радошћу, баш као што се обележава и овај данашњи, Јубиларни 80!