Дискретни хероји: Слободан Ројевић

 

Он није био један од спортиста за чије су се аутограме навијачи први грабили, али далеко од тога да није био цењен и вољен од стране навијача. Није можда био омиљен тадашњим медијима, пола деценије је провео у Партизану а да скоро нисмо ни упамтили ни како човек прича, ни какву боју гласа има. Није био најбољи играч, ни најбољи стрелац: напротив, дао је један једини гол за Партизан у првенственим утакмицама. Није био ни појам фудбалера са насловних страна, оног због којег тинејџерке уздишу а чије постере тинејџери лепе на зидове. Тачније, не знам да ли је икада штампан постер са његовим ликом, ако се изузме сјајни серијал постера у “Партизановом веснику”. Није имао дугу косу ни изглед рок звезде – иако тада млад, имао је имиџ не баш типичан за фудбалера, ретку косу и густе бркове.

Али оно што је Слободан Ројевић, рођен 30. априла 1958. у Никшићу, постигао за пола деценије у дресу Партизана, свима нама који смо, срећом, били сведоци тог времена, трајно је уписано не само у клупске алманахе, већ и у меморију и срца навијача Партизана. И ако постоји неко ко је много дао Партизану, а незаслужено је пао у заборав, ако постоји неки аутентични дискретни херој из тог периода, онда је то, ван икакве сумње, управо Слободан Ројевић.

Дошао је неприметно у лето 1981. у Партизан као леви бек Сутјеске из Никшића. Дебитовао је већ у првом колу против Загреба, 26. јула 1981. Партизан је победио 2-0 а Ројевић је одмах приграбио дрес са бројем 3 на леђима и постао стандардан првотимац великана из Хумске 1. У јесен 1981/82 од 17 првенствених сусрета, Ројевић је играо на 15, а два меча је пропустио због жутих картона. После те сезоне стабилизације клуба, под вођством Томислава Калоперовића, када је Партизан био у горњем делу табеле али није изборио Европу, стигла је и шампионска 1982/83 са Милошем Милутиновићем на клупи. Тада је Ројевић заблистао у пуном сјају, а тај ниво је одржао све до одласка из Партизана, у лето 1986, после још једне титуле првака (оне коју су “вечите поштењачине” са нама најближег стадиона покушале да отму).

Карактеристичан продор, Ројевић против одбране Војводине

Оно што је карактерисало Слободана Ројевића била је бриткост у одбрани и склоност ка убацивању у напад. Прозујао би Роки поред аут линије а онда неретко асистирао за гол или изнудио пенал. Тако је у пролеће 1984. улетео у казнени простор Хајдука и био оборен, па је тај пенал, који је Радановић претворио у гол, и решио утакмицу у Партизанову корист. А таквих ситуација је било доста. Али ето, важност овог меча и величина ривала, учинили су да аутору текста прво ова ситуација падне на памет.

Иако строго одбрамбени играч, Ројевић је био појам коректности. Покушавам, али не успевам, да се сетим неког његовог грубог старта, неопрезне или прљаве игре, било чега што није у домену фер-плеја. Нема шансе.

Колико је Ројевић био битан за екипу Партизана, знало се по томе што се у то време, када бројеви у екипи нису били персонализовани већ су се носили увек бројеви од 1 до 11, црно-бели дрес са “тројком” на леђима могао је без проблема да се додели Ројевићу на почетку сезоне и да је нико други не обуче до краја.

“За Партизан данас на бековским позицијама наступају Радовић и Ројевић…”, тако је почињао скоро сваки пренос из Хумске 1 или са неког од гостујућих терена током тих сезона.

Такав приступ донео је Ројевићу искрене симпатије код навијача Партизана. А оне праве, искрене навијаче не можете преварити. Квалитет, оданост клубу, скромност, поштен однос према свима, од навијача до саиграча и ривала, максимална борба и дрес са којег се цедио зној у хектолитрима после сваке утакмице – више него довољно за трајну наклоност навијача.

Ројевић слави победу над Ц. звездом, 11.11.1984.

Понесен успешним интервенцијама или нападачким акцијама Слободана Ројевића, неретко се Партизанов југ оглашавао скандирањем “Роје, Роје”. А они са специфичним “гробарским” смислом за хумор, у каквима наш навијачки пук никада није оскудевао, нашег левог бека називали су повремено и Ганди, због велике сличности са британским глумцем Беном Кингслијем, који је тумачио велику историјску личност у тадашњем филмском хиту. А ако бисмо Ројевићу тражили фудбалског близанца по физичкој сличности, онда је то свакако био легендарни брка, играч Динама из Тбилисија и репрезентативац СССР-а, Давид Кипиани. Што је мушкарац без бркова, написао је Анте Томић, а ми бисмо додали: шта је човек без надимка? А Ројевић их је имао неколико – Роје, Роки, Ганди, па чак и Роки 3, по филму чији се успех у биоскопима временски поклопио са запаженим партијама нашег дискретног хероја у дресу Партизана. А надимци се дају само онима који нам прирасту за срце.

Ако говоримо о ситуацијама са терена, осим Ројевићевих поузданих игара, пре свега су нам у памћењу остале две епизоде из шампионске 1982/83. У 29. колу првенства, на стадиону нашег “вечитог ривала”, Партизан је угостио Динамо, пред невероватним и рекордним бројем навијача када су у питању окршаји београдских клубова против Хајдука или Динама. Био је то меч који је могао да одлучи првака. Никад јачи Динамо, предвођен харизматичним Ћиром Блажевићем, био је актуелни првак, а Партизан је меч дочекао на првом месту, са два бода више, и знало се – ако Партизан победи, нови је шампион. Не математички, али са 90 % сигурности. У случају ремија, ништа још не би било решено али би Партизан задржао највеће шансе за титулу, док би Динамо у случају победе опасно “закувао” ситуацију, изједначио се по броју бодова и дошао у предност, пре свега психолошку, да први прође кроз циљ.

А почело је тако што је један центаршут са леве стране напада Динама завршио на грудима Ројевића, од којих се одбио према голу Партизана. Успео је Ројевић, из другог контакта, да избаци лопту далеко у поље, али било је касно – лопта је већ пре тога, у ваздуху, сигурно прешла замишљену гол линију и Динамо је повео. Ускоро је Крањчар повисио на 2-0 за Динамо али је Партизан у другом полувремену, ношен подршком навијача, успео да избори реми, а касније и девету титулу првака. Није тај аутогол први ни последњи постигнут од стране Партизанових играча, али је трагикомичну црту задобио због тога што је пре утакмице једно од тадашњих великих југословенских предузећа одлучило да стрелцу првог гола на овом великом мечу поклони ручни сат. И тако је малерозни Слободан Ројевић успео да добије награду, коју сасвим сигурно није желео да освоји на тај начин – голом у сопствену мрежу.

Ипак, да неко горе увек све изравна и свакоме додели према заслузи, показало се у последњем колу тог шампионата. Партизан је пред пуним стадионом дочекао Вележ. Малопре поменути Динамо је испао из трке за првака, у смирај првенства се укључио и Хајдук, али сувише касно. Тог поподнева је остао Хајдук без победе у Тузли, и Партизан је могао да слави. Партизан и Вележ су одиграли нерешено 1-1, а једини гол за Партизан постигао је управо Слободан Ројевић, када се као метак зарио у одбрану Вележа и закуцао лопту под пречку! Био је то његов једини првенствени гол у дресу Партизана, али није постојао бољи моменат од тог меча да се Ројевић упише у стрелце – да “поништи” малерозни аутогл против Динама, али и да његова константна и одлична игра у дресу Партизана буде крунисана на овај начин, поготком на шампионском слављу.

Ројевић и Барњак, Партизан – Сарајево 2-0, 1985/86

Провео је поуздани Никшићанин још пуне три сезоне у Партизану, и успео да освоји са “црно-белима” још једну титулу првака, у сезони 1985/86. Био је и актер оних незаборавних мечева против Квинс Парк Ренџерса, и то један од најбољих, бар када је антологијски реванш у питању. Сувишно је помињати, али ипак за оне млађе навијаче можда и није – Ројевић је до краја свог боравка у Партизану био незаменљиви леви бек. Са те позиције су га могле померити, и то ретко, само повреде или картони. За пет сезона у дресу Партизана, Слободан Ројевић је одиграо 143 првенствене утакмице и постигао један гол. Ова бројка много тога открива: за пет сезона током Ројевићевог боравка у Хумској 1, Партизан је одиграо 170 првенствених утакмица (5 x 34), а Ројевић је наступио на 143, што значи да је у тих пет сезона пропустио само 27 мечева! Односно, одиграо је 84% од свих првенствених утакмица Партизана у том петогодишњем периоду! А то, осим о доброј физичкој спреми нашег дискретног хероја, доста говори и о његовом стилу игре – није био играч који је често паузирао због картона, витештво и фер борба били су неодвојиви део његовог схватања фудбала.

Слободан Ројевић је сакупио и 10 наступа у Купу Југославије, као и 14 наступа у европским такмичењима у организацији УЕФА. Са укупно 167одиграних такмичарских мечева у црно-белом дресу, уз две освојене титуле првака, остварио је једну од најплоднијих и најупечатљивијих каријера у Партизану у тој деценији.

По одласку из Партизана у лето 1986, Слободан Ројевић је две године играо за швајцарски Сион, касније још једну за Ивердон, да би последње три сезоне наступао за Фрибург, у којем и данас живи и ради, док се у слободно време бави тренирањем најмлађих категорија фудбалера у тамошњем кантону. Одавно га не красе препознатљиви бркови, па чак изгледа и млађе него током каријере.

Кад год Партизан наступа или се припрема у Швајцарској, ту је и Слободан Ројевић, да обиђе своје “црно-беле”. Нисмо заборавили: Ројевић није играо за репрезентацију Југославије, иако је могао, бар понекад да буде позван и макар тестиран, пре неких других. Да ли му је жао? Ево шта је рекао тим поводом српским медијима пре неколико година:

– Знате, мени није жао што нисам оставио трага у репрезентацији, мој животни сан се испунио тиме што сам играо за Партизан. То је доста за један живот.

Зар треба смишљати лепши крај текста о Слободану Ројевићу, нашем драгом дискретном хероју, и има ли лепше оде и почасти нашем клубу поред ових његових речи?

Ројевић и Манце

Аутор: Александар Павловић