Девет деценија од рођења Плаве чигре црно-белог тима

Фудбал га је опчинио кад је имао четири године кад се из родне Бајине Баште преселио у Бор у којем је, како је сам причао, до 15. године играо босоног на локалним пољанама, и задивио све око себе. Сувим талентом, мајсторством, одмереношћу и фудбалском елеганцијом и интелигенцијом.

Као фудбалер Бора је тај плави клинац стигао и до омладинске репрезентације Југославије са којом је у Ници и Кану на Европском првенству освојио прво место, где је био капитен националног тима, најбољи фудбалер и први стрелац турнира, да би се после тога преселио у Хумску. Да напредује, усавршава се, игра са својим идолом Стјепаном Бобеком и да учини срећнима све нас којима је Партизан у срцу. Много више оне који су имали ту част и привилегију да га гледају уживо, али и онима који су само слушали задивљујуће приче о његовој перфекцији.

А прича о Милошу Милутиновићу, односно Плавој чигри црно-белог тима је почела на данашњи дан у Бајиној Башти пре округло девет деценија.

Најстарији је од тројице браће Милутиновић који су играли за наш клуб, облачио је дрес Парног ваљка 213 пута уз постигнут 231 гол за седам година боравка у Хумској. Као играч није успео да освоји шампионску титулу, већ само два национална купа, али је зато шампион постао 1982. године као тренер и тако испунио своју и жељу свих навијача Партизана. Јер, била би истинска фудбалска неправда да такав спортиста не освоји титулу са клубом који је толико волео.

Милош је први фудбалер у историји Купа Европских шампиона, односно данашње Лиге шампиона који је на једном мечу успео да се упише у стрелце два пута, будући да је 4. септембра 1955. године, на првој икад одиграној утакмици овог такмичења између Партизана и Спортинга био стрелац у 45. и 50. минуту. Првотимац лисабонског тима Мартинс је такође два пута био стрелац, али у 14, и 78. минуту, што Милутиновића чини оним који је исписао историју.

И не само што је те сезоне био најбољи стрелац такмичења са осам постигнутих голова, већ ће остати уписан и као први фудбалер у историји који је на једној утакмици елитног ранга такмичења у Европи постигао четири гола. Било је то у реваншу против Спортинга 12. октобра у београдској победи од 5:2.

Оно што је Плава чигра могла да уради није могао нико у оно време. Хвалили су га у Мадриду, Лисабону, Минхену… Звали су га Мајстор Милош.

И ко зна шта би све успео да постигне и које рекорде да постави да му 1958. године није дијагностикована туберкулоза. Играо је велике мечеве под температуром, са само једним плућним крилом и био најбољи. Он, напросто, није могао другачије.

На срећу, успешно се опоравио од болести, мада више никада није успео да буде онај стари Милош, али је увек и заувек остао Плава чигра, један од најбољих фудбалера које је Европа икада видела.