Дан кад је фудбал доказао да је јачи од рата

Тог дана је стадион Партизана био центар света. Спортски, фудбалски и људски. Место одакле су играчи, тренери и више од 15.000 навијача јасно ставили до знања да неће дозволити да буду поражени и да њихову приврженост према црно-белим и црно-жутим бојама нико и никада не може да прекине. А љубав према вољеном клубу се може исказати на много начина и на много места, али само на једном она има пуну тежину и исконско значење. И то је стадион!

То је била идеја водиља која је покренула Димитриса Мелисанидиса, власника грчког АЕК-а да иницира долазак у Београд на пријатељску утакмицу против нашег Партизана, како би пружио подршку целом српском народу. А тај подухват није био ни мало лак. Јер, у Србију су морали да дођу преко „оближње“ Мађарске уз не баш пријатне погледе цариника и припадника полиције којима су рекли где и зашто иду.
Али, нису хтели да одустану. Знали су да их у фудбалском храму у Хумској чекају пријатељи којима је потребна подршка, и којима тих 90 минута фудбала значи много више од пуке игре и забаве.

И заиста, донели су нам, пре свега опипљив доказ да у грчком народу имамо великог и поузданог партнера, а затим и помоћ да се целом свету пошаље порука колико је тај напад на нашу земљу био нецивилиyацијски. А на крају, омогућили су нам уживање у спорту који сви највише волимо, док једино нису успели да нам приуште пуних 90 минута фудбалског спектакла.

Али, није то била њихова грешка, јер ту реку навијача која је са трибина након пуног часа игре утрчала на терен, ништа није могло да заустави. Измешале су се на центру клупске, српске, грчке и навијачке заставе, размењивали се дресови и бројеви телефона, а нека од тих пријатељства су и дан данас чврста, понека чак ојачана и међусобним кумствима.
Као вечна успомена на тај историјски 7. април 1999. године остале су фотографије и видео снимци првотимаца оба тима како пре почетка носе велики транспарент са поруком „Нато, прекини рат, прекини бомбардовање“, док су на грудима носили нацртану мету, која је у то време била симбол отпора том нељудском чину. Остало је записано и то да је у тренутку прекида резултат био 1:1, након погодака Матеје Кежмана у 13. и Парис Зубулис у 27. минуту, као и то да су гости из Атине у знак пријатељства симболично засадили и дрво маслине.

Партизан и АЕК су у својој историји одиграли много значајних утакмица, остварили много великих победа и освојили прегршт вредних трофеја, а из тих мечева су изнедрене легенде које ће се заувек памтити. А раме уз раме са њима налазе се и хероји свог доба који су били актери те историјске утакмице у нашем храму фудбала, а поред тренер Љубише Тумбаковића и Олега Блохина то су:

ПАРТИЗАН: Никола Дамјанац, Вук Рашовић, Бранко Савић, Милан Стојаноски, Александар Станојевић, Александар Вуковић, Владимир Ивић, Саша Илић, Ђорђе Томић, Ненад Бјековић Јуниор, Матеја Кежман, Марјан Герасимовски, Игор Дуљај, Ивица Илиев, Дарко Тешовић, Золтан Сабо, Љубиша Ранковић и Горан Обрадовић.

АЕК: Атмацидис, М. Михаилидис, К. Куркунас, Копицис, Костеноглу, Бабунски, Миловановић, Савевски, Касапис, Маладенис, Калицакис, Зубулис, Николаидис.