Апатија и предаја су забрањени појмови!

Дана 24. фебруара 2022. лидер на табели српске фудбалске Суперлиге, са +5″ над јединим конкурентом, славио је дуплу победу у двомечу баража за 1/8 финала УЕФА Лиге конференције, елиминисавши Спарту из Прага, реномирани и традиционални клуб из Чешке. Три дана касније, Партизан је имао прилику да у вечитом дербију у комшилуку оде на огромних “+8” и да практично дође на праг освајања 28. шампионске титуле у земљи.

Тај дерби је нажалост изгубљен, а након њега су у међувремену слављене мукотрпне победе над лучанском Младости (кроз самостално “закуван” финиш једне већ добијене утакмице) и над Спартаком у Суботици (из пенала у финишу, који је донео стрес иако је пенал био потпуно исправно досуђен), доживљен је убедљив пораз у Европи од холандског великана Фејенорда у оквиру прве утакмице 1/8 финала Лиге конференције, да би затим крушевачки Напредак у Хумској, што легитимним фудбалским средствима (великом борбом), што ненормално великим бројем грчења мишића иначе фудбалских професионалаца, који су тиме “украли” сам Бог зна колико времена од чисте игре (надокнада времена је трајала 7, а могла је реално да траје и 17 минута!), себи дописао један, а Партизану “отео” велика два бода.

Арбитар ове утакмице се иначе обрукао у 60. минуту када није свирао очигледан пенал на Јовићу (јасно повлачење за дрес са обе руке, спреда и отпозади, у моменту кад је угрожаван гол ривала – ту нема места дускусији о интезитету контакта, причамо о повлачењу за дрес а не о гурању или о потискивању телом у дуелу!), морао би да буде санкционисан због тога, али и то би била слаба утеха за црно-беле…

Дакле у последње две недеље је Партизан дошао на руб елиминације из Европе (у Ротердаму би било потребно највеће чудо у историји нашег клупског фудбала да се то не деси), а у домаћем првенству је изгубио сву бодовну предност коју је имао над конкурентим пре само две седмице. Многе који воле Партизан су због овога захватиле туга и незадовољство што је у реду, али се све то некако неприродно проширило међу навијачима на депресију, апатију, панику, страх…Томе се мора што пре стати на пут пре нових изазова који убрзо следе, јер је снага чињеница увек највећа и непогрешива:

ЧИЊЕНИЦЕ О ПАРТИЗАНУ У ПРВЕНСТВИМА СРБИЈЕ 2017-2022:

Неприродно је тако очајавати, бити депресиван и апатичан ако погледамо шта се са Партизаном дешавало у последње четири сезоне пре ове, па то упоредимо са тренутном ситуацијом са црно-белима у домаћој лиги:

2020/21: После 27. кола смо били на „-9“ у односу на вечитог ривала (Александар Станојевић је заменио Сава Милошевића после 6. кола, а Партизан је у том тренутку већ био на „-6“ ), а сезона је завршена на „-13“ (после 38 кола, јер је лига играна са 20 клубова, двокружно);

2019/20: После 27. кола смо били на „-11“, а сезона је завршена на „-14“ (после 30. кола, након што је напрасно током пандемије савез одлучио да се плеј оф ни не игра!);

2018/19: После 27. кола смо били на ужасних „-24“, после 30. кола и пред плеј оф смо пали на још горих„-30“, па је то пред плеј оф, кроз „дељење бодова“ постало „-15“, а сезона је завршена на „-18“;

2017/18: После 27. кола смо били на „-12“, после 30. кола и пред плеј оф смо остали на тих „-12“, па је то пред плеј оф, кроз „дељење бодова“ постало „-6“, а сезону смо после очајног плеј офа завршили на чак „-17“.

За разлику од свих ових претходних, набројаних сезона, Партизан је ове сезоне 2021/22 од 1. кола засео на врх табеле, све време је провео на врху, а тек са истеком 27. кола је дозволио вечитом ривалу да се бодовно изједначи са њим! Апсолутно је непримерено, неприродно, неспортски и кукавички у оваквој једној такмичарској ситуацији, 10 кола пре краја првенства, у ситуацији кад нас очекује и још један вечити дерби (па макар се он играо и у комшилуку, ако тако на крају буде!), истицати макар у мислима белу заставу и предавати се! То никоме у табору црно-белих не пада на памет и то не треба, ма не сме да ради нити један искрени навијач Партизана!

ЧИЊЕНИЦЕ О ПАРТИЗАНОВИМ ОСМИНАМА ФИНАЛА У ЕВРОПИ:

Партизан је 1/8 финала једног европског такмичења, пре ове 2022. године, играо још 2005. (ЦСКА Москва, Куп УЕФА), пре тога 1998. (Лацио, Куп победника купова), 1990. (Интер, Куп УЕФА), затим уназад 1989. године (када је елиминацијом Гронингена отишао и до пролећног четвртфинала тадашњег Купа победника купова), 1984. (Видеотон, Куп УЕФА), 1983. (Динамо Берлин, Куп европских шампиона), 1974. (Келн, Куп УЕФА) и онда већ стижемо до оне сезоне 1965/66 када се преко Нанта, Вердера, Спарте и Манчестер Јунајтеда стигло све до финала Купа ервропских шампиона у Бриселу против мадридског Реала. Нећемо ићи даље у прошлост и помињати јоша пар осмина финала и четвртфинала у првој половини 60-их и у другој половини 50-их година, а разлог је идентичан као што је он валидан и за све горе набројане осмине финала, са изузетком достигнућа из 2005. године: Свих тих ранијих година се до осмине финала у Европи стизало са 2, 4 или након највише 6 одиграних утакмица! Са друге стране, ове 2022. године ће Партизанов реванш 1/8 финала УЕФА Лиге конференција у четвртак у Ротердаму против Фејенорда бити чак 16. европска утакмица црно-белих ове сезоне! Ротердаму и Фејенорду ћемо се посветити више наредних дана на клупском сајту, а овде ћемо само напоменути да како год тај реванш резултатски заврши – Партизан је ове сезоне имао одличну европску кампању (биланс до тог реванша је 7-4-4, са гол разликом 20:15), ту чињеницу нико и ништа више не може да избрише и ту стављамо тачку.

Влада Ћујић