Ја сам Златан Шеховић − дете Партизана!

Провотимци Партизана бројнији су за неколико новајлија који су се прикључили црно-белом табору током првог дела припрема на СЦ Партизан -Телеоптик. После Јована Кокира, представљамо вам будућу наду црно-белих левог бека Златана Шеховића.

— Ја сам Златан Шеховић, рођен  08.08.2000. у Београду, дете сам Партизана. Почео сам да тренирам фудбал са непуних 5 година, да бих у Партизан дошао са 9, где сам и дан данас. За фудбал сам почео да се интересујем гледајући највеће фудбалере тадашњице на телевизији, када сам и одлучио да направим своје прве фудбалске кораке са другарима испред зграде на малом фудбалском терену. Од када сам почео да тренирам фудбал играм на истој позицији као и данас. Други  спортови ме никада нису посебно занимали, јер мислим да се бавим најбољим спортом на свету и никада нисам размиљао о томе. Своје прве фудбалске кораке сам почео у школи фудбала Алијанса Лима. Сјајна  школа фудбала за развој младих фудбалера, где сам много научио од тренера Реље Рељића и Марка Рељића, који су ми први тренери и којима сам пуно захвалан на свему што су учинили за мене.

У Партизан сам дошао са 9 година код тренера Милана Ристића са којим сам сарађивао и у првом тиму Телеоптика. У Партизану  сам прошао све омладинске категорија од предпетлића па до омладинаца, освојио сам 3 титуле са петлићима, пионирима и кадетима и то је заиста најлепши период у мом животу. Сањам титулу и у првом тиму.

Најтеже ми је било када сам био 2 пута повређен  у млађим категоријама због чега нисам могао да тренирам и помогнем саиграчима по 2 или 3 месеца, али то је иза мене. Хвала Богу не размишљам о повредама, него да најбоље што могу одрадим свој задатак, како на терену тако и ван њега.

Омиљени играч ми је Марсело, играч Реал Мадрида. Играмо на истој позицији у тиму тако да покушавам што више да га гледам и научим неке ствари од њега. Омиљен  ми је зато што на позицији као што је леви бек обавља и дефанзивне и офанзивне задатке, има сјајан центаршут и читање игре, а знамо да све то заједно је јако тешко на овој позицији, тако да ми је он највећи идол.

Највише се дружим и проводим време, наравно, са Светозаром  Марковићем и Јованом Кокиром са којима сам заједно  прошао све категорије у омладинској школи. Најбољи смо другари, најбоље се разумемо и на терену и ван њега, стално смо заједно. Слободно време проводим гледајући неку фудбалску утакмицу, јер и тако могу много да научим. Волим  да прочитам неку препоручену књигу. Одем и са Кокиром  и Светом до града, прошетамо  негде, јер џабе ако имате слободно време, а не знате како или са ким да га искористите.

Идем у Угоститељско -туристичку школу у Београду, трећа сам година. Прве две године сам ишао редовно, али због све више обавеза у клубу сам морао да се пребацим на ванредно школовање . Захвалан сам професорима и директору школу, јер су ми много помогли око изостанака и имали су разумевања за мене.

Не бих посебно издвојио  неке утакмице, али најбоља ми је против Војводине прошле сезоне када сам постигао 2 гола и повео свој тим до победе. Ове полусезоне у дресу Телеоптика сам постигао 2 јако битна гола против Новог Пазара за победу од 2:1 и против Радничког из Крагујевца за нерешен резултат 2:2 . То су неке утакмице које бих извојио, али има још пуно пуно добрих и сјајних утакмица.

Да идем на припреме први ми је јавио тренер омладинаца, а сада помоћник у првом тиму тренер Жарко Лазетић са којим сам сарађивао у омладинцима. Прво сам јавио својој породици. Осећали смо се сви невероватно, јер се за тај позив тренира и ради све ове године, тако да сам једва чекао да дођем на прозивку и да кренем са тренинзима. Први дани у првом тиму протекао је заиста феноменално.Старији саиграчи су нас прихватили као да смо ту већ неколико година, а не 3 дана. Много сам научио и у ова 3 дана, а посебмо ми је задовољство што могу да тренирам са играчима као што су Саша Илић, Зоран Тошић, Вулићевић, да не набрајам сада, сви су феноменални и као играчи и као људи.

Пратим игре Партизана у свим спортовима, јер волим овај клуб. Сваку утакмицу ове  сезоне сам гледао када се играла на нашем стадиону, јер је то једноставно ствар неког васпитања и љубави према клубу .

За мене је дерби највећа и најлепша утакмица која може да се игра. Играо сам много дербија у млађим категоријама, а највише ћу памтити онај када смо победили 4:0, као и дерби у кадетима када смо за титулу победили 2:1. Сањам да играм дерби у првом тиму пред пуним стадионом и да наравно победимо .

Пре свега би желео да останем у Партизану што дуже и оставим неки траг, да освојим дуплу круну са овим клубом и да уђемо у Лигу шампиона, јер овај клуб то заслужује и сигурно да су му такве амбиције сваке године. 

Биљана Обрадовић